beats by dre cheap

Prahnulo mi...Napokon.

Šta mi dođe? Dođe mi iz guzice u glavu, nakon svih ovih godina. A od guzice do mozga je najveća udaljenost u svemiru, kako neko reče. Pa me i ne čudi što mi je toliko trebalo, mada mi je vuna zbog ovolikog kašnjenja. Jebi ga..Dakle, dođe mi da u ruksak stavim koju košulju, potkošulju i par gaća. I možda nešto od Bukowskog, ali sigurno nešto od Puškina. Čisto onako da imam za puta, zguraću te knjige odmah pored maminog bureka, kojeg ću spucati još u Bosni, neću ni Savu preći. Nisam se jednom zajeb'o pa jeo hladan burek, kontajući da ću imati vremena poslije. Košulje, potkošulje, gaće...? A tu sam muhanat, imam svoje omiljene i deraću ih dok se ne raspadnu, sve dok ih neke druge ne zamijene. Bukowski, Puškin..? Eh, kad bih mogao, biblioteku bih ponio. Ovako, ruksak će mi dopustiti jedva dvije, pa izabrati moram. I papirologiju, onih nekoliko ličnih dokumenata koje posjedujem. A ionako su, me'ščini, samo oni dokaz da sam rođen i da sam živ. Krivo mi što zagubih one diplome iz prvog i drugog osnovne, one su najavljivale velike stvari i velika dostignuća moje malenkosti. I sve kontam, kada bih ih pronašao, dobio bih moć, dobio bih snagu da krenem opet, ovaj put ozbiljno, ovaj put u juriš na zlatnu medalju. Kao na popravnom ispitu, kao kada dobijete drugu šansu. No, nemam ih. Izgubivši ih, kao da sam Samson koji je kosu izgubio i s njom i svu svoju snagu, svu svoju osobnost. Na jednoj je pisalo, odmah ispod mog imena, da treba htjeti i treba smjeti, pa da vidiš kud se leti! I tako sam silno to želio, a i hrabrosti mi nije manjkalo, sve dok, s godinama, želja nije počela zamirati, a hrabrost nije počela nestajati. Sada..danas, tu hrabrost, svu hrabrost svijeta bih strpao u taj ruksak, uz par košulja, mamin burek i dvije knjige. Sada...danas, svu želju svijeta u meni je ogorčenost probudila. Vratilo ju je ovo beznađe, ova apatija, ovo sivilo koje je sve druge boje prekrilo. I svi snovi moji su se vratili, baš svi. I tako mi i dođe. Tako mi i prahnulo. Da ruksak natrpam i željom, ko svemir velikom, ali i hrabrošću, gazijskom, ali i snagom, Samsonovom, ali i snovima svojim, dječačkim. Jer, želim sada. I smijem. Da vidim, napokon, kud se leti. I polako, može i noga za nogom. Može i vozom. Može i zrakom, može i vodom. Negdje. I daleko i blizu, ka sjeveru, a malo i na jug. Tamo ka zapadu, a zašto ne i na istok. Bukowski je tek s pedeset počeo pisati, počeo živjeti. I Puškin je sanjao, sa snovima svojim je i umro. Pa da vidimo...Da vidimo kolika je ta želja u meni, kolika je snaga, kolika je ta hrabrost u meni. Pa da vidimo. Od čekanja nema ništa. Čekanje će sve moje želje ugasiti,, svu moju snagu pojesti, svu moju hrabrost u ništavilo pretvoriti. Zato, ruksak na leđa. I s bismilletom. Sve ostalo je u srcu, srce neka vodi, neka puteve bira. Srce će me i vratiti dječaku koji je htio, koji je smio i koji je želio da vidi kud se leti. Srce će mi Samsonovu kosu vratiti i Dalilu podariti. Srce će mi uspomene vraćati..i kada me mamin burek zaboli. I kada me Sarajevo moje zaboli, ova mahala na svijetu najljepša. Srce će me voditi, tako i treba. Nije ono džaba u sredini, tamo na pola puta od guzice do glave. I nek' me vodi, sve od ove silne praznine do vječne vječnosti.

Dozvolite da se obratim
http://sarajevo1976.blogger.ba
17/10/2018 20:25