Mislim da imam pravo. Dozvolite mi da se obratim.

Katkad mi bude klaustrofobično. Katkad smiješno. Katkad interesantno iritantno iliti iritantno interesantno. A najčešće mi totalno svejedno, odnosno totalno za ignorisanje, bar što se moje malenkosti tiče. Ova varijanta koja se provlači kroz ovaj blogger, specially u zadnje vrijeme. Popularnost, tragikomična glad i žeđ za potvrdom briljantnosti, savršenosti, status najpoželjnijeg ili najpoželjnije. Trinaest godina sam tu, evo četrnaesta curi, imam pravo ovo i ovako napisati…Ne čitam ja Sreću, Raru, Bandidu, Uljezicu, Vasionku, Gencijan, Pčelicu, Gracias i još neke blogerke, da im se podvučem i da ih freakovski, lažnopoetski, muntam. Previše mi je godina, previše sam toga prošao, da bih bio takav paćenik. Niti sam šmeker, lafac, niti sam poeta neprikosnoveni, koji srca slama. To je smiješno, presmiješno je to stavljati uz mene. Sve nabrojane blogerke čitam zato što jesu takve, što i pišu tako, čini mi se da svaka od njih piše onako kako bih, vjerovatno, pisao i sam da sam žensko. I ovim putem ih i pozdravljam. Dok je vas i dok je i nekoliko muških blogera, biću i ja tu. Dok imam šta pročitati, dok god me Uljezica bez daha bude ostavljala, dok god me Sreća bude milinom smirivala, dok me Rara bude intrigirala, Bandida generacijski i svakako oduševljavala, Vasionka impresionirala moju sunčanost, dok god je tu Gracias, Pčelica…dok je tu i pokoji muški bloger koje čitam, od kojih učim, biću i ja tu. Nema me po fejsbucima, instagramima i čudima. Iz istog razloga zbog kojeg sam i na bloggeru počeo osjećati i klaustrofobiju i otuđenost…Pišite šta vam na um padne, pišite srcem, zezajte se…Takve vas volim. Manite se kojekakvih igrica, manipulacija…Budite blogeri. A za ove što laju, što vrijeđaju, anonimno, za njih nemam šta napisati.
Pozdrav svima, od jednog veterana. Da ste vazda dobri, zdravi i uzbrdo brzi.