Duga je ruka pravde. Dio prvi.

Uličica, jedna od onih sporednih, mračnih. Zaudara urin, smeće, za oči grize. Ograjisati čim zakoračiš. Nema grada na svijetu u kojem nema ovakvih prolaza, kao stvorenih za zločin ili bilo koju vrstu razvrata i bluda. Na ćošku je kafana. Čujem onu staru od Jabuke…To mi radi…Heh, otkad je čuo nisam. Par pijanih, bučnih, glasova, tamo niz ulicu. Ponoć je. U ruci mi utoka, čekam metu. A meta kasni. Vuk veli da je još u stanu. Ne. Neću ga roknut’. Trebam ga zasresti, pa ga “zamoliti” da se s nama provoza. Vuk je parkirao odmah s druge strane ulice. A ljigavac je. Prevarant. Lihvar. Ta naša večerašnja meta. I s merakom smo krenuli u ovu operaciju. Samo Vuk i ja. Kakanj i nije baš velegrad, svi se, haman, poznaju. Zato smo i dolazak tempirali tako da budemo na licu mjesta uoči samog početka akcije. Zašto je taj ljigo toliko bitan? Toliko da smo u najvećoj tajnosti stigli u ovaj gradić u srednjoj Bosni, bez da smo ostalim Ratnicima išta rekli. Ok. Idemo redom.
Proljeće je, devedeset i četvrte. Manevarske jedinice su iz Sarajeva došle na rub Nišićke visoravni. Treba se odraditi par kota, tamo na Čemerskoj planini, što bi otvorilo vrata za uzimanje cijele visoravni. Visoravan kakva jeste, čudesno lijepa. A rat. Jebi ga…Vuk, tada dvadesetogodišnjak, a već prekaljen borac. Žuč i Stupsko brdo, sarajevsko, od insana vojnu mašinu napravi ili ga ugasi za sva vremena. On, kao i čitava njegova jedinica, zato su i stigli tu. Vojna mašina, četa momaka spremnih na sve. Plan napravljen, pravci napada, bokovi, podrška. Svakom udarnom timu dodjeljen vodič. Teren je velik, jako sličan, četinarske šume, uske staze, protežu se sve tamo do one džade što Sarajevo i Tuzlu spaja. Vuk mi priča da je odmah znao da je šupak taj vodič koji je njima dodjeljen. Čim ga je ugledao, kaže, znao je. Pravi onaj šupak iz prospekta. Sve on zna, svaki kamen, svaki plast sijena i svako selo na visoravni. A na pomen Jasena ili Mačka, počne zamuckivati. Na njemu nova, alfina, uniforma i one češke, vojne, čizme. Napucan, reklo bi se pravi komandos. Glavat, sirovina prava, na čehri mu se vidi. No, hajd, u zoru se napada, nema vremena za dodatne provjere ili eventualne izmjene. Samo je rekao svojim ljudima da će ga upucat’ bez trunke oklijevanja, ako krene bježati ili ako bude imalo sumnjiv. I ok. Pred sami cik zore, bili su na početnom položaju, pod samim neprijateljskim rovovima. Prva zolja kad udari, počinje ples. Eh, kakvo jutro, priča mi. Možda i najljepše u mom životu, veli mi. Sve one boje nebo obojile, a sunce samo što nije izvirilo, spremno da zapali cijeli horizont.
Sjedimo u bašti, tik do mora. Tučepi. Par godina iza rata. Vuk mahnuo koju više. I raspričao se o ratu…prvi put mi pričao o ratu. I priča mi o proljeću devedeset i četvrte. I priča mi o Nišićkoj visoravni.